slika
   
slika slika slika
slika
   
slika slika slika
slika
   
slika slika slika
slika
 

Атрактивне локације

Само Поречје по себи представља атрактивну локацију. Смештено у  долини неколико река и мало удаљено од главних саобраћајница представља оазу очуване природе. Осим атрактивног кањона реке Вучјанке и хидроелектране на њој, која ради већ 105 година, има ту још нешто што се не види лако на први поглед. Није случајно што је баш у Вучју одржана песма лета бивше СФРЈ.

            Горе поменута ХЕ Вучје представља завештање предузимљивих људи, који су увидели могућности воде реке Вучјанке, а која тече кањоном планине Кукавице. Саграђена је 1903. године уз помоћ студија Ђорђа Станојевића, професора велике школе у Београду и пријатеља Николе Тесле. Наравно да је електрана саграђена по Теслиним принципима. У то време, када је електрана грађена, у Лесковцу који је ослобођен од Турака двадесетак година раније, ретко ко је могао да замисли да ће се грађани удружити и форморати „Лесковачко електрично друштво“. Е па то акционарско друштво је видело потребу људи и радионица за електричном енергијом и одговорило адекватно. Електрана је пуштена у рад 24. децембра 1903. године на дан када је 1877. године Лесковац ослобођен од Турака. Осим за потребе индустрије електрика се онда користила за осветљавање. Почетак рада електране је обележило и осветљавање Вучја. Наиме Вучјанци су имали ту привилегију да као ретко ко у Европи буду осветљени у праскозорје двадесетог века. Вучју, тј. његовим становницима је бесплатно дата на коришћење електрична енергија за осветљавање (по једно сијалично место). Недавно је, у част сто година постојања и рада ХЕ Вучје добило плакету од међународног удружења електротехничара и електроничара (IEEE), као камен темељац у развоју индустрије целог региона. Тако је ова електрана сврстана у ред са изумима као што је проналазак батерије од стране Александра Волте или Марконијеви експерименти у бежичном преносу сигнала. Данас ова електрана и даље ради иако је заслужила пензију. Представља леп призор и за путника кога пут нанесе у ове крајеве вредну ствар коју никако не би требало да не види.

РЕСТОРАН БИСТРО

Јe jедна од локација у Вучју која већ добија традицију. Смештен је у центру Вучја и, иако млад угоститељски објекат (основан 2007. године), већ добија симбол атрактивне локације поречјанског краја. Разлози за ову тврдњу су многобројни. Чињеница је да је за кратко време од објекта првенствено намењеног за конфекцију и више него успешно преправљен за угоститељство. Такође испуњава све потребне санитарне стандарде, што говори да је упошљенима у њему и власницима веома стало да објекат као угоститељска локација траје. У понуди ресторана су специјалитети са роштиља, готова јела националне кухиње, велики избор пића,... Ресторан нуди својим гостима квалитетну храну у погледу и квалитета али и квантитета. Сигурна и здрава храна спремљена рукама искусних кувара и послужена од стране конобара са светским манирима задовољиће и најизбирљивије госте. Осим свакодневног рада од 8 до 24 часа ресторан је могуће закупити и за породична весеља. Капацитет услуживања од преко 300 гостију у пријатан амбијент учиниће да ваша породична весеља остану незаборавна и упамћена искључиво по добру.

        Кањон реке Вучјанке је прича за себе. Вучјанка настаје од планинских брзих речица дванаестак километара од Вучја. Ту у близини хотела Влајна састају се Голема и Мала река и уз хук носе хладну планинску воду обликујући успут стење тако да ретко где се могу наћи такве природне лепоте. Крећући се уз ток сигурно можете наћи прелепе и згодне локације за пикник. Поготово се лети можете, уз хук чисте воде која носи свежину, одлично одморити. У реци има пастрмке, али је риба скоро пуштена тако да нема неких повеликих примерака. За оне храбрије и незимогрожљиве могу се наћи згодна места где су мали водопади направили згодна места за купање. Међу Вучјанцима су најпопуларнији такозвани „Ђокини вирови“ до којих води права козја стаза и „Девказан“. Залагањем Јавног Комуналног Предузећа Вучје стари базен на водотоку је очишћен и пробно пуштен у рад. Некада је у близини њега радио ресторан, и мали кафе а сам базен  био једини спас Лесковчана од градске жеге. На једној од првих хало картица Телекома Србије нашла се и једна слика кањона Вучјанке.

У самом центру Вучја налази се ресторан Бистро. Читалац ових редова би, по називу, помислио да се ради о једном од оних у ранијем периоду по

            Енергију, коју вода Вучјанке носи са собом, становници њене околине су користили од давнина. Тако су на њеном току грађене воденице. Од њих десетак, колико су сачуване до данас једва их је пар у употреби. Модернизација и могућност људи да купе или да своју пшеницу замене за брашно као и чињеница да је на свакој трафици могуће купити хлеб, учиниле су да воденице умногоструко умање своје ангажовање. Такође, чињеница да је власник воденице предао у наследство коришћење својим синовима, а ови касније својим и тако генерацијама, дошли смо у ситуацију да у једној воденици има по двадесет или тридесет ортака. Ове ствари довеле су до тога да се канали којима се вода доводила до воденица запусте, а саме воденице су доведене до рушења. Само пар њих опстало је захваљујући ангажовању појединаца. Данас можете посетити неку од тих воденица, видети старински принцип млевења жита, а ако имате среће и пробати качамак од кукурузног брашна самлевеног испод воденичног камена.

            На око 9 километара од Вучја, уз реку Вучјанку, на месту где се састају Голема и Мала река, на такозваном Јасичком равништу налази се хотел Влаина. Хотел је изузетно добро лоциран, близу хладне планинске речице, уз борову шуму са прелепим крајоликом, али и одлично повезан, јер до њега води одличан асфалтни пут. Крећући се од Вучја навише имате утисак да се не налазите у Србији већ у некој од држава Скандинавије. Пут се већим делом држи кањона реке па се тако лако могу видети вајарске бравуре реке. Прошлост хотела је била бурна. Хотел је изграђен средином седамдесетих година прошлог века и као први корисник помиње се шумско газдинство. Касније је власништво преузела кикиндска ливница и тада је био замишљен као својеврсна ваздушна бања за раднике. Ипак он је постао и омиљено излетиште Поречјанаца али и Лесковчана. Дуго година су прославе, венчања, матурске вечери и дочеци Нових Година били оно што су по лепим памтили они који су ту славили. Али и за овај објекат су наступила тешка времена. На сву срећу он је бригом разумних људи сачуван од уништавања, па је спољашна фасада остала нетакнута. Сада је он у приватном власништву а власник је почетком 2008. године извршио комплетну рестаурацију интеријера, али и преуређење спортских терена у близини хотела. Хотел је идеалан за припреме спортски екипа, јер је изолован и има своју сопствену трим и ски стазу. Постојала је извесно време и жичара која је касније инсталирана на другом месту. Данас је то лепо и мирно место усред нетакнуте природе и прави рај за заљубљенике у планину. Бескрајно дуге шетње ће вам изузетно пријати а након њих одмор у соби ће вас уз хук реке окрепити и подмладити.

У близини села Збежишта недалеко од Вучја налази се Скобаљић град. То је локалитет који се налази на левој обали реке Вучјанке југозападно од Вучја. Године 1986. проглашен је за културно добро. Град носи име Николе Скобаљића средњевековне историјске личности који је након битке са Турцима 1454. године ухваћен жив и набијен на колац. Најранији трагови са ове локације говоре о постојању насеља још из бакарног доба. Ископавањем које је вршено од 1984 – 1986. године пронађени су непобитни докази о постојању насеља још из периода пре нове ере. То су фрагменти грнчарије али и републикански денари из 100. година пре нове ере. Каснији трагови су везани за рановизантијску културу, па тако имамо бедеме саграђене од камена и малтера. Такође из времена Стефана Немање и његових наследника има трагова који непобитно говоре о извесном значају који је овај град имао. У току је процес чишћења града, а након тога следи се наставити ископавање.

Водо – акумулациони систем Барје је вештачко језеро које се налази на реци Ветерници и које почиње од села Барје и протеже се у дужину 7 километара. Просечна ширина језера је 200 метара, а намена акумулације је да са својих 140 метара квадратних површине Лесковцу и успутним насељима обезбеди пијаћу воду. Вода би се преносним системом преносила до фабрике за прераду, а затим би даље ишла чиста пијаћа вода. Изградња језера је започела 1984. године и завршена је у наредних седам година. Један део кућа које су се нашле на путу овом подухвату биле су поплављене а сељани су расељени. Ипак финализација пројекта и реализација преносно – прерадног система морала је да сачека неке боље дане. У међувремену ово језеро су открили риболовци, будући да је порибљено што природно што вештачки штуком, тостолобиком, кленом, смуђом и другим. На језеру постоје и згодне локације које се могу претворити у организоване плаже, односно морало би се мало порадити на уређењу. Језеро је „опкољено“ планинским селима и њиховим имањима па би ова локација могла да буде комбинација сеоског и језерског туризма. Све у свему  ако желите да се одморите од канцеларијског посла и загушљивог градског ваздуха, препорука је да се, иако нисте риболовац, макар прошетате обалом језера и изфилтрирате плућа чистим ваздухом кога овде има на претек.

Планинарски дом „Прека вода“ је такође један од незаобилазних елемената Поречја. Дом се налази на надморској висини од 1270 метара. Зграда је зиданог карактера, има струју, текућу воду а и извор пијаће воде је у близини. До дома се аутомобилом може доћи до села Чукљеника а затим следи пешачење планинским  путем око три сата. У приземљу се налази кухиња, трпезарија, дневни боравак, купатило и тоалет. На спрату се налазе седам соба са укупним смештајним капацитетом 44 лежајева. Како дом има свог домара она се одржава у функцији па дом тако пружа уточиште планинарима али и ловцима који у богатом ловишту планине Кукавице могу да лове дивљач. Од дивљачи Кукавица може да понуди зеца, дивље свиње, али и предаторе као што су лисица и вук. У шумама Кукавице има и срна, али је њихов лов строго регулисан законом. Сваке године ловци поречјанске котлине улове пристојан број трофеја, али се након и током ловне сезоне и након ње труде да дивљачи обезбеде неопходну храну у периодима сурове зиме. Заљубљеницима у природу неће представљати проблем пешачење кроз планинске пределе, а кад снежни покривач прекрије шуму призор бива још лепши. Дођите и уверите се.

Вила предратног привредника и власника комплекса ТИ „Вучје“ Лазе Теокаревића има интересантну историју. Зграда, која је међу Вучјанцима познатија под називом „Бар“, је смештена у самом центру Вучја на обали Вучјанке. Преко реке се налазе отворени спортски терени за кошарку или рукомет са трибинама, а недалеко и олимпијски базен. На том базену је и одржана Песма лета старе СФРЈ а тадашње звезде естраде Тозовац, Цуне и Злата гости Вучја. Вила је данас руина и само својим обликом, односно спољашним изгледом указује каква је велелепна зграда била. У њој се снимао један део филма Борба за јужну пругу, а старији Вучјанци се данас присећају како је чувени Гидра био гост у њиховој вили. У самом холу зграде налазио се огромни кристални лустер који је сам својим изгледом само подсећао на гламурозност коју је овај објекат имао. Испред виле се налазе мали летњиковац чији се остаци крова ослањају на бетонске стубове, који пак подсећају на оне који су некад красили храмове старе Грчке. Иза летњиковца се надовезује базен за купање мањих размера зарастао у траву. Све то је друштвеном (не)бригом довесено у стање у које се данас налази. Рестаурација оваквог објекта је могућа, али за то су потребна повећа средства која се из редовних фондова не могу одвојити.

 
slika slika slika