извор: ЛЕКОВАЧКО ПОРЕЧЈЕ  Јован В. Јовановић

Са носталгијом се Војвођани подсећају да је на локалитету Панонске низије некада постојало слатководно море. Потпуно право да деле ту носталгију имају и становници Лесковачке котлине. Поготово они насељени у средњем току реке Ветернице. Сви садашњи објекти, парцеле и засади који се налазе испод 800 метара надморске висине били некада давно под водом. Та вода је била јужни рукавац Панонског мора. Тектонски поремећаји који су изазвали отицање Панонског мора изазвали су отицицање и „Лесковачког језера“. Тако је остала плодна котлина која је од најранијих доба привлачила људе. Они су градили своје насеобине обрађивали плодне оранице и користили благодети ловишта богатих дивљачима.

Рани трагови

Поуздано се не зна од када су људи настанили Поречје раније познато под називом Гл`бочица, Дл`бочица, Глубочица, Дубочица. Међутим постоје јасни трагови праисторијских људи на локалитету Селиште у атару села Доња Јајина као и трагови неолитског насеља у атару села Велико Трњане. Трагови неолитске керамичке културе пронађени су на локалитету Селиште – Салачине у атару села Мирошевце као и на локалитету Црквиште у атару села Радоњица.
Римљана је у Поречју било већ у првом веку нове ере. Римски објекти су се налазили по ободу Лесковачке котлине а локалитети Римски бунар на брду Умац изнад села Мирошевца као и Латинско гробље у атару села Стројковца свакако то доказују. Постоје јасни докази да је локалитет Поречја још тада био густо насељен.
Од византијске културе нема много трагова, али се сматра да је сеоска црква у селу Рудару скоро сигурно подигнута на остацима неког византијског храма. Темељи ове цркве су исувише велики, то јест захватају велику површину, што није уобичајено за цркву малог села села какво је Рударе било у то време. Верује се да су Словени у својим рушилачким походима уништили тековине грчке и римске цивилизације које су у овим крајевима цветале.

Срби у Дубочици

Рана имена Поречја Гл`бочица, Дл`бочица, Глубочица и Дубочица су управо словенског порекла под којима се овај крај први пут помиње почетком друге половине 12. века када се Немањино царство проширило преко ових крајева. Први документ у коме се помиње једно поречјанско село је из прве половине 14. века. У том документу се говори о селу Сушици за које историчари сматрају да је реч о данашњем селу Шишинцу. У документима из периода цара Душана помиње се дар властелина Влатке села Сушице хиландарској цркви „... и село Сушица, и међа јој Г`лбочица“.
Непосредно после битке на Косову у акту кнегиње Милице који је потписао, као државни поглавар, деспот Стефан Лазаревић помињу се села Мирошевце, Вина, забел до села Сушице и радонинска међа (село Радоњица). Такође у истом акту помиње се и Бучје (Вучје), Горино (Горина) као дарови српске властеле руском министру св. Пантелејмони у Светој гори. Данас се у селу Горина као сеоски празник слави св. Пантелеј што вероватно вуче корене из горе поменутог периода.  Из периода Ђурађа Бранковића, последњег српског деспота, остало је забележено да је приликом удаје своје кћери Маре за султана Мурата II као мираз дао Дубочицу и Топлицу. Из свих ових докумената може се закључити да су поречки властелини били знаменити људи свога времена и важне историјске личности. Горе поменути властелин Влатко, (неки историчари сматрају да је то Вратко отац кнегиње Милице), кнез Лазар, кнегиња Милица и њихови синови Стефан и Вук, Југ Богдан, кнегиња и султанија Мара као и Никола Скобаљић властелин сеоског порекла из села Вине. Управо је за Николу Скобаљића везано гашење српске власти у поречјанском крају. У походу  Мехмеда II на Србију 1454. године султанова предходница се сукобила са српском војском којом је командовао Никола Скобаљић код места Бање. Није једино сигурно код које бање се десио сукоб. Мишљења историчара су подељена, једни сматрају да је то било у близини Врањске, једни Ћустендилске, а једни у близини Сијаринске бање. Ипак по некима је логично да се битка догодила у околини Раковичке бање. Логика се заснива на томе да је правац у коме се кретала главнина није водио према Врањској бањи. Главнина је са Муратом II боравила у Куманову. Предходница се кретала путем низ Јужну Мораву. Ту је пре уласка у Кончуљску клисуру наишла, око 4 километара северно од Бујановца, на Николу Скобаљића и 24. септембра 1454. године била потучена. Главнина потом креће за предходницом налази Скобаљићеву војску која је највероватније заузела вишљи положај на речици Трепањи. Суочивши се са сигурно јачом силом војска Николе Скобаљића је била поражена а он сам ухваћен жив и 16. новембра 1454. године погубљен на окрутан начин. Предпоставка је такође да Скобаљићев задатак није био да штити Поречје односно Дубочицу већ да је његова војска била задужена управо за одбрану Новог Брда.

Под турском влашћу

Под турском влашћу Дубочица је била у саставу Крушевачког (Алаџа – Хисарски) санџака. Иако је Поречје било густо насељено Турци нису могли да успоставе ни у једном месту центар нахије. Лесковац је у то време био млађе насеље од било којег Поречјанског села. Ипак како је по свом географском положају био одговарајућ за смештање војне и административне управе то је постао центар нахије. Војна и административна организација општине се није пуно разликовала од средњевековне Србије. Током XV века цела Србија је потпала под турску власт, народ је живео у миру али у ропству. Крајем XVII века дошло је до продора аустроугарске војске на југ балканског полуострва, а 1690. године је ослобођен Лесковац. Турци се међутим нису лако предали и врло брзо су, консолидовавши своје редове, повратили владавину над изгубљеном територијом. Како је српски народ помагао аустроугарску војску из страха од освете наступила је сеоба Срба под Арсенијем I Чарнојевићем. Ипак нема потврде да су се Срби из Дубочице дигли на Турке нити да су се исељавали под вођством Арсенија I Чарнојевића. Напротив чак има доказа да су поједини људи који су кренули под сеобом остајали да живе у сливу Јужне Мораве. У време оснивања Кочине крајине 1788. године Петар – Пеша Прчић из села Накривањског Чифлука је подигао устанак и у поречјанском крају. Устанак је имао у почетку великог успеха, јер се није задржао само на Поречје већ је захватило и Јабланицу и Пусту реку и стигао до Косова. Петар је да би дао већи значај устанку себе прогласио за цара. Али Турци нису оклевали да са већом војском покоре „цара Петра“ и код села Паликуће потукли устанике, село запалили а Поречје опљачкали. За време првог, Карађорђевог, устанка није било одзива у Лесковачкој котлини, али није могло да прође без окршаја. Устаници из околине средње Јабланице су се тукли са Турцима у околини Вучја и села Паликуће. Намера им је била да се са устаницима из Власотинца споје код Грделичке клисуре и спрече напредовање Турака ка централној Србији. Нису успели у тој намери и били су потучени. Ипак, 1877. године, за време опсаде нишке тврђаве, послат је наредник српске војске Влајко Стојановић да диже народ на оружје. Око 200 устаника из поречјанских села одазвало се позиву. Код села Брзе устаници су наишли на отпор Арбанаса, који су били организованији и боље наоружани а исто тако и бројнији. Из тог разлога устаници се нису упустили у бој „прса у прса“ већ су се мудро повукли у кулу Дилавер – бега у Вучје. Ту су сачекали Арбанасе и подпомогнути каменим зидовима куле успели су да одбију нападе који су трајали један дан. Устаници су након тога изашли из куле као победници. У опсади је тешко рањен наредник Влајко, који је у току битке преминуо. Команду над Србима је преузео Кумбара родом из Накривња. Ова битка и победа Вучјанаца означила је крај Турске власти у Поречју након 400 година. Наредник Влајко Стојановић је сахрањен у порти чукљеничке цркве, а касније му је и подигнут споменик. Регуларна српска војска је након освајања нишке тврђаве кренула поречјанким крајем ка Врању а у Поречју није било Турака. Арбанаси из поречјанског села Игришта су такође напустили то село.