Привреда у поречјанском крају садa

Данас друштвених предузећа у Поречју скоро да и нема. Опстало је једино „Поречје“ које својом локацијом и делатношћу има „оправдања“ за тако нешто.

„Поречје“ из Вучја је основано још давне 1961. године као пољопривредно добро „Бора Станковић – Ћулавка“. Главна делатност је била производња садног материјала, гајење поврћа и воћа. Касније је изграђена сушара која је смештена у Вучју у којој је сушена паприка, лук, шљиве и слично. Обрађивано земљиште, на којем се производило, су биле сеоске утрине и шикаре које су процесима хидромелиорације претворене у плодне плантаже. Било је и парцела које су узимане у закуп. Вредним радом и повољним кредитима које је „Поречје“ искористило, од малог предузећа од двадесет једног сталног упосленика настало је предузеће којим би се похвалила свака западноевропска земља. Временом, осим сушаре, „Поречје“ је изградило хладњачу која данас има три тунела за дубоко замрзавање, и огромне капацитете за чување замрзнуте робе и свежег воћа, топлу прераду за производњу мармелада, компота и киселог програма као и дестилерију за производњу природних ракија. Почетком деведесетих година прошлог века, када су наступила тешка времена за нашу привреду и у периоду инфлације, „Поречје“ је нашло начина да на падинама у близини села Игришта од каменитог и неплодног земљишта направи плодне воћњаке и подигне засад облачинске вишње на површини од 7000 хектара. Осим овог подухвата, „Поречје“ је подигло засаде јабуке и крушке у околним селима тако да скоро не зависи од индивидуалне производње. Јасно је да се само квалитетом може крчити пут до тржишта како у земљи тако и у иностранству. „Поречје“ је то на време увидело и као признање на одржавању тог квалитета долазиле су разне медаље, плакете и дипломе са домаћих и међународних сајмова. Најновија је златна медаља за квалитет на овогодишњем, 2008. године, међународном сајму пољопривреде у Новом Саду.

Ипак они који су били запослени у друштвеним предузећима морали су да наставе да раде негде како би издржавали своје породице. Тако је почео бум у приватном сектору. Отвориле су се на десетине трговина, али и произвођачких фирми. Само они који су имали јасну визију и који су тржишту одговорили са квалитетом и повољним ценама своје робе и услуга су опстали. Највише је фирми у дрвопрерађивачкој индустрији.

Једна од водећих фирми овог типа је „Дрвопромет“. Њихови производни објекти се налазе у селу Накривањски Чифлук. Предузеће је основано још 1989. године. Од тада па све до данас непрекидно су у развоју, а главна делатност им је полупрерада дрвета, односно производња елемената за столове и столице, као и финална производња. У њиховом производном програму су кухињски и трпезаријски намештај паркет, брикети за огрев,... У својим производним халама „Дрвопромет“ има најмодерније машине за обраду дрвета, стручан кадар и искусне раднике који доприносе квалитету производа који излази са производних трака овог предузећа. Предузеће запошљава око 200 радника који раде у три смене а у кругу фабрике користе ресторан заједничке исхране. Све у свему једно од водећих приватних предузећа које обећава стабилан посао радницима који у њему раде, а тржишту квалитетне производе.

Такође још једно јако предузећа у дрвној индустрији је ДОО „Ранђеловић“ из Стројковца. Основано је 1993. године са основном делатношћу у дрвопрерађивачкој индустрији. Основни производи су им резана грађа у разним димензијама. Како поседују сопствену шумску механизацију, транспортна средства, погонске машине и припремљене раднике којих има 90 могу да произведу до 5000 кубних метара резане грађе. Сировина, која је искључиво буковина, довози се у круг фабрике са домаћег поднебља и из шума које су у близини погона. Након прераде производи се пребацују у хангаре где се природно суше, а затим се испоручују купцима који одлучују са колико процената влаге грађу желе. Највећи део производа завршава на иностраном тржишту у Италију и Шпанију скоро деведесет процената, а квалитет сировине и прераде гарантује стабилну производњу и сигурна радна места.

Међутим није само дрвопрерађивачка индустрија прорадила у приватном сектору. Ипак је ово пољопривредни крај, тако та је било логично да „Поречје“ добије конкуренци ју. Они нису толико јаки, али њихово пословање је позитивно и за произвођаче и за раднике.

Један од њих је ДОО „Фунго – југ“ из Чукљеника. Основано је 1990. године као заједничко улагање Италијанског и Југословенског капитала. Предузеће се бави откупом шумских плодова, поврћа и воћа и њиховом прерадом. Предузеће осим производње има и више откупних станица широм југа србије. Предузеће има у сталном радном односу 40 радника, али у сезони откупа и прераде робе тај број се увећава на 100 радника распоређених у три смене. Тада цео крај око фабрике мирише на боровницу која има најјачу арому. Боровница, дивље купине, малина и купина се пласирају на инострано тржиште. Осим ових „воћних“ производа главна делатнст фирме је прерада печурака, које берачи скупљају по планинама Јужне Србије. Печурке се прерађују сушењем, смрзавају се, саламуре, или суше у зависности од захтева тржишта. Квалитет производа, које „Фунго – југ“ има, гарантују сигурну сарадњу са тржиштем.

„Маив“ из Мирошевца је још  једно предузеће коме је главна делатност откуп и прерада воћа. Основано је 1994. године као породична фирма, данас има у сталном радном односу 7 радника, а тај број расте до 60 у сезони откупа и прераде. Највише се одкупи вишња и шљива, али и добар део крушке која роди у овим крајевима заврши на тракама овог предузећа. Како је удаљено десетак километара од „Поречја“ а петнаестак од „Фунго – југа“ „Маив“ има предност близине произвођачима у својој околини. Ово предузеће прати откупне цене своје конкуренције, понекад има и повољности па успева да своје смештајне капацитете не остави празне. Како је једино приватно предузеће у свом крају, а које послује са мало већим обимом, макар у сезони представља становницима овог краја додатни извор прихода.

У производним халама „Фатекса“ смештене су машине предузећа „Тим трејд“ ДОО Лесковац. Оно је основано 1992. године а након приватизације „Фатекса“ у Вучју је почела производња арматурних мрежа за грађевинарство. На површини од 25000 метара квадратних колико обухвата површина фабрике и са савременом опремом за производњу, „Тим трејд“ има могућности да произведе 40 000 тона што је највећа производња арматурних мрежа у Србији. Исто тако захваљујући стручном кадру и квалитету  који се стално испитује у лабораторијским условима „Тим трејд“ је и највећи продавац својих производа. У халама се на сваком произведеном метру утисњује знак фирме, а примењени стандарди у производњи су  ISO 9001:2000. Радници, а њих има 43 и раде у три смене, могу захваљујући стабилној и квалитетној производњи и својим вредним радом рачунати на сигурна радна места

Привреда у поречјанском крају некад

Некада је у Поречју, у златна времена бивше СФРЈ, која код већине буди пријатна сећања, било пуно радних места и пуно радника. Пословало је десетак друштвених предузећа и сва су радила пуном паром. Вучје је имало близу 4500 становника а број радника који су долазили у Вучје ради посла у фабрикама премашивао је број становника Вучја.

Од већих предузећа пословала је Текстилна индустрија Вучје, убедљиво највеће друштвено предузеће у Вучју у то време. Фабрика је само наследник фирме Лазе Теокаревића предратног привредника који је након национализације Они су се бавили прерадом вуне и производњом штофа, вунених предива, ћебади и слично. Захваљујући повољном положају, наиме кроз фабрику протиче река Вучјанка која има изузетно меку воду, у златна времена, седамдесетих година прошлог века, ТИ Вучје је увозила аустралијску вуну која је након одговарајуће прераде пласирана на домаће и инострано тржиште. Управо због свих тих фактора највећи број радника из Вучја и околних села је и радио у овом предузећу. Кад је наступила криза у нашој земљи највише је погодила управо текстилну индустрију, па је без изузетка и ТИ Вучје упала у кризу. Због нерешених власничких односа није могуће извршити приватизацију предузећа.

Друштвено предузеће „Поречје“ из Вучја је још једно битно предузеће у Поречју. Бави се гајењем воћа и садница, топлом и хладном прерадом воћа и поврћа, то јест, производњом зимнице, ракија као и полупрерадом. Основано је 1961. године и за кратко време је од мале фирме са двадесет једним упослеником прерасло у гиганта. Данас има највеће смештајне капацитете у својим хладњачама. Како је један број људи запошљен а добар део становника Поречја продаје своје производе предузећу, становници старе Дубочице у доброј мери зависе од „Поречја“. У току је процес приватизације а „Поречје“ је изузетно интересантно, јер поседује велику количину земље под воћњацима, хладњачу са модерним тунелима за замрзавање, дестилерију, топлу прераду, као и познате брендове на тржишту. Најпознатије су  ракије виљамова и кајсијевача као и виљамова ракија са плодом у флаши. Велику економску кризу која је погодила нашу земљу крајем прошлог века „Поречје“ је издржало и опстало да би данас било водеће друштвено предузеће у овом крају.
Касније, приликом реорганизације друштвених предузећа, из „Поречја“ je насталa Земљорадничка задруга „Јединство“ која је имала удела у откупу пољопривредних производа.

Такође је пословала ДП Трговина која је у свом саставу имала више продавница мешовите робе и пекару. Вучјански хлеб је у та времена био један од најбољих и био је тражен по продавницама у Лесковцу. Данас трговина чека приватизацију.

Осим Текстилне индистрије „Вучје“ прерадом текстила бавила су се још два предузећа. Текстилна индустрија „Вучјанка“ из Вучја и „Радтекс“ из Радоњице.
„Вучјанка“ или Трикотажа, како је била познатија, производила је џемпере, ролке, и сличну галантерију и имала је велики број запослених, добар пласман робе, а исто тако и одличан квалитет производа. Ни они нису били поштеђени кризе која је највише погодила текстилну индустрију па је тако и Трикотажа била суочена са проблемом пласмана, робе, платама које није могла да исплати. У процесу приватизације конзорцијум радника је одкупио фабрику, али без неких успеха. Производња је стала и фабрика је запуштена.
„Радтекс“ из Радоњице је био прави бум. Имали су два производна објекта, у Вучју и Радоњици, али и велику сопствену продајну мрежу „од Вардара па до Триглава“. За кратко време је од шиваоне постало право предузеће са широком лепезом производа. Бавили су се производњом веша, одевних предмета од текстила и коже, обуће, па су чак и пратили моду. Имали су сарадњу и са иностраним партнерима па је тако остала запажена и трговина са грчким партнерима. Ипак још једно текстилно предузеће није могло да избегне судбину текстилаца па је и њима остало да од некад успешног предузећа остане само сећање на прошле дане.

„Фатекс“ из Вучја је пак предузеће које је се бавило скроз различитом делатношћу од горе поменутих фирми. Они су били део металне индустрије и бавили су се производњом и прерадом метала, припремањем полупроизвода, монтирањем неких полупроизвода у финалне производе. Њихова приватизација је била, може се рећи, успешнија од приватизација предходних предузећа. Преузети су од стране „Тим трејд“ фирме и наставили су да послују са минималним бројем радника. Ипак у велике хале „Фатекса“ предузеће „Тим трејд“ је одпочело производњу арматурних мрежа и отворило радна места за један број радника из Вучја и околине.

Занатска задруга „Будућност“ била је још једна од друштвених предузећа поречјанског краја. Бавили су се прерадом дрвета а имали су и у власништву циглану која се налазила у селу Тодоровцу. Цреп, цигла и остала опека која је излазила из производње ове циглане била је доста доброг квалитета. Ни ово друштвено предузеће није успело да одоли тешким временима па је и оно остало без посла и упосленика.

Била су то лепа времена којих се сви сећају са носталгијом. Кафане су биле пуне, свако је могао да приушти својој породици пристојан живот, куће су се градиле, људи из околине Лесковца су се досељавали у Вучје ради посла. Ипак невоље које су нас снашле допринеле су да се број становника Поречја смањи нарочито деведесетих година прошлог века. Недостатак радних места је изазвао да млади након школовања одлазе у веће центре као што су Београд, Нови Сад и Ниш. Један део је своју финансијску сигурност нашао и у иностранству. Можда ће лепша будућност којој се сви надамо омогућити овом крају да макар поврати стари сјај ако не и да засјаји јаче на небу југа Србије.